Ako je Uskrs nije lav, ne boji se ko je šašav. Nije da ja imam neku posebnu inspiraciju, ali aj da nešto ukucam, da ne bude da samo tu nešto kritikujem. U stvari, pošto smo dobili zadatak da snimamo, a meni nije baš najjasnije kako i šta, otišla sam u pozorište, pa fino zazujala par puta. Mogla sam 'mreti od blama, ali šta da se radi kad pokušavam da se prevaspitam u dobru i nadasve odgovornu devojčicu. Vrijeme je, pošto se ostara.
Gledala sam i smetala ostatku publike da gleda ''Šumu''. Tekst je napisao Ostrovski, a predstavu režirao Egon Savin. Elem, pored ovih talentovanih stvaraoca, nisam se baš nešto provela. S predstavom jeste sve u redu, ali valjda sa mnom nije. Lično smatram da kad nešto voliš, to te po definiciji mora spasiti kada tako nešto tvoj organizam zahteva. Stoga sam zaključila da pozorište za mene nije više ono što je nekad bilo. Bar ne trenutno. Mada, osjećala sam se 5 puta gore nego inače, što valjda znači da i dalje provocira neka osjećanja.
Što se snimanja tiče, uspjela sam da otvorim ''klip'' na malom ekranu (u daljem tekstu monitoru) i shvatila koliko je scena JDP-a, u stvari, jedno trusno područje. Ali ne bješe tako za vrijeme predstve, nego samo kroz objektiv. Možda je trebalo da stvaim nešto poput najlon čarape protiv drhtanja ruku. Možda je to produkt stida što skrnavim predstavu, ali ja držala ruku naslonjenu na ogradi, časna piJonirska! A ovo na slici je Svetlana Bojković u nedozvoljenim pozama. Ipak, to je samo predstava, inače bih već potvrdila svoj talenat za tabloide. Vredelo je uznemiravanje gledaoca.
E da, još da napomenem, moj video je bez tona, ili bar ja tako mislim. E sad sam pisala, kako se to kaže, srcem. A to da ne moram TAMo. I sad da ga dokrajčim, nadam da ću moći da zbrišem sa časa da vozim bicikl ako bude lijepo vrijeme, pošto su mi ovi dani načisto propali.
Ma, prava sam srčana!
